Vjerujem da si mnogi moji kolege kolumnisti, ali i čitatelji, ponavljaju isto pitanje pa možda u ovim redcima pronađu odgovor.

Opet subota popodne. Stiže poruka.

– Gospođo, izvoli dovuć’ svoju kraljevsku guzi*u do mene na malo muškata i nečeg pod 45 stupnjeva.
– Ali nisam baš neka.
– Nisi shvatila. Nisam te pitala, nego sam ti rekla. Kad si tu?
– Ok. Poslije 18 sati.
– Kaj da donesem?
– Primam donacije svih oblika pa budi maštovita.

I tako, nakon dana za poludit’, iscrpljena glavoboljom i vrtoglavicama koje su postale sastavni dio mog života, oprezno izvlačim kraljevsku pozadinu ispod dekice u strahu da ne probudim najdivnije četveronožno biće na planeti, koje ima sve manje razumijevanja za moje izbivanje izvan kuće.

Raščupana, s punđom na vrh glave, u trenirci iz koje se ne izvlačim već mjesecima krećem do još jedne od mojih ratnica, ne znajući ni sama da idem na pranje mozga, iako je to jasno najavila pozivom. Budući da imam vremena hodajući do nje, nazvat ću jednu prijateljicu koja se bori s Covidom, čisto da je malo čujem jer nam se sva komunikacija svodi na poruke, obzirom da ona teško priča. I tako blebećemo općenito, a ja uz napor od hodanja i sve teže disanje koje je samo jedna od divnih darova koje mi je ostavila Korona, pokušavam podići atmosferu smijehom, kojeg sve rjeđe susrećem u zadnje vrijeme, i prokomentiram:

– Jebate, kaj sam se uspuhala, a po ravnom hodam.
– Pa baš slušam i mislim si koji ti je. Pa ti si bar ženska u formi. – kaže glas s druge stane posprdno.
– Aj ne drobi, ja dahćem u slušalicu inače za novce, tebi je ovo prvi poziv pa je gratis. Budi zahvalna na iskustvu. Ajmo, tri trojčice, tri dvojčice, pozovi me ba! Al sam se napalila, baš sam se napalila! – oponašam reklamu za hot line koja je nekad davno bila aktualna na našim prostorima.
– Hahahaahahahahhah, luđakinjo. Pa ti nisi normalna! Baš si me nasmijala sada!

I cilj je ostvaren. Nasmijale smo se obje.

Uvidjevši da bi se mogla i ugušiti zbog nedostatka zraka ako ne ustabilim disanje, odlučila sam prekinuti razgovor, jer imam još podosta za hodati.

I napokon – cilj. Ulazna vrata od stana moje ratnice.
Pokucam i ulazim kao da su to vrata moje kuće, sva zadihana i znojna, a ona me gleda u čudu jer nije navikla na takav izraz mog lica. Muškat i ono pod 45 stupnjeva nije na stolu i ja to bezobrazno primjećujem, pa se situacija uskoro promjeni.

Pa kakve su ti to kolumne?

I kako je nekome eliksir istine fizičko mučenje, tako je meni muškatno vino. A i njoj, sigurna sam nakon ove večeri. I tako nakon nekog vremena rasprava o drugim aktualnostima, krene ona:

– Čuj kolumne su ti čudne, koji ti je kuki? Mislim ono krenem čitati, i onda me prešaltaš na ozbiljnost, pa spomeneš akciju pa opet ozbiljnost. Ne razumijem te ženo. Nakon onakve knjige pune seksa ti se u kolumnama ponašaš ko neka svetica. De živni malo.
– Joj, daj stani u red i uzmi broj. Nisi jedina koja me tlači po toj osnovi, ali jednostavno ima tema o kojima ne mogu jer eto, puno ljudi čita kolumne. Ipak je to ozbiljan portal.
– Pa seks i jest ozbiljna stvar, luđakinjo jedna. Ajde ne ljuti me, nego počni pisati o stvarima koje će privući još više čitatelja. Dobro ti ovo s pisanjem ide pa primi tog bika za rogove i uzjaši. Ja znam da ti to možeš.
– Ali znaš da ja pišem samo o onome što sam proživjela ili što mi je netko ispričao pa ne mogu na suho pisati bez svoje ili tuđe emocije.
– Pa jebote, nisi svetica. Daj, sjeti se kako je to.
– Ma nije u tome problem, nego treba mi tema za obraditi, pa i priča uz to.
– E sestro draga, toliko nas oko tebe s takvim pričama, a ti uvijek začepiš uši kad krenemo pričati. Ko da si ti sina složila od legača, tako se ponašaš nekad.
– Eto, konzerva sam po tom pitanju i gotovo.
– Nisi, ne seri. A Ninu si znala napisati. Dosta izgovora, izvoliš pisati o seksu ili nema više muškata i ovog pod 45 stupnjeva.

O živote robijo, pa kud mi se prijetiš oduzimanjem jedinih užitaka koje si mogu priuštiti, pa kud sve ovo ide.
I budući da ja najbolje pišem dok slušam glazbu, pošalje ona meni neku pjesmu za „atmosferu“ – sirova akcija. Ja joj uzvratim jednom ljubavnom na što je odgovorila: „Srcedrapateljska. Treba naložiti vatru, a ne gasiti je suzama ženo…“

Eto kuda sve ovo ide. Pisat ćemo o seksu.
Što vi kažete o tome?
Ako vam se ideja sviđa, javite se, ispričajte mi neku svoju dogodovštinu, pa da je ukrasimo i podijelimo s ostalima.

Ako vam se ideja ne sviđa, napišite to javno ispod ove kolumne, pa da ovoj mojoj ratnici začepimo gubicu jednom za svagda.

Bojim se da ćemo ipak morati pisati o tome…
Bit će i normalnih aseksualnih kolumni, obećavam…

Do tada, pozdravlja vas vaša konzerva Nevena

Pročitajte i:
Kako da popravim kad ne znam što sam napravio? – Priručnik o ženama
Ti neki ljudi
Što se mora, nije teško
Menopauza i kako se ONI nose s njom
Prijateljice – potreba ili modni dodatak?