Ja se nikada nisam udala, iako je to za neku drugu priču. Ali, izgleda da to svima daje za pravo da mi organiziraju moj besmisleni i totalno neorganizirani život…

Jer da ponovim, nisam se udala, a da kojim slučajem jesam, to bi mi sigurno organizirao muž, zar ne? Pa tako, između ostalog, ja služim za to da odem u starački dom i utjeram strah u kosti onim jadnim starcima kad treba nagovoriti staru tetu da se okupa. Nadalje, služim za razvoženje raznih ljudi i materijalnih dobara, po gradu u kojem radim, i bližoj i daljoj okolici. I tako dalje, i tako bliže…

No, priča o starom obiteljskom perju koje me zadesilo kao nova “misija” zaslužuje posebnu pažnju.

Staro perje

I tako u jednoj prilici, moja sestra se dosjetila kako bi ja mogla odvesti naše obiteljsko perje na pranje i presvlačenje. Dugo sam se ja tome nekako opirala, ali me onda sestra svojim argumentima, kojima me uvijek uspije pogoditi tamo gdje sam najtanja, uspjela nagovoriti i na to.

Lijepo. Dakle, mama i ja zapakiramo to staro perje, a istina Bog bilo je stvarno staro, u nekoliko vreća. Naguram ih jedva nekako u moj mali auto i krenem putem perja (postoje putovi svile, pa evo sada postoje i putovi perja).

Nešto me kopka cijelim putem i znam da zbog nečega tamo ne volim ići, ali čim sam došla na vrata pozdravi me Deda-saan i ja se sjetim… o, neeee. Moj je otac nekada davno na njihovoj radioni napravio vrata, pa sam ja već prošli put odslušala tu priču o vratima, a i sada mi ništa bolje ne slijedi.

Kad sam počela unositi već ne znam koju vreću perja vidim da je i gazdi i ostatku osoblja pao mrak na oči. Pročitala sam im u očima pitanje “Pa jao, odakle ga samo vadi”. Ali ljudi su smrtno profesionalni i preuzmu naše perje, pregledaju ga, upišu i kažu da će me nazvati kada da dođem po njega.

U međuvremenu to traje i traje, a ja opet slušam priču o vratima, i o selu od kuda je Deda-saan, i o ljudima iz toga sela koje ne znam ni gdje se nalazi, a kamoli tko su ti ljudi, ali pristojno klimam i s golemim olakšanjem uzimam svoju cedulju i odlazim kući.

Povezano: Moj stari: Nije bio Geppetto, ali se u njegovoj radionici i danas skriva čarolija

Bit će nekih 16 jastuka

Nakon mjesec dana Deda-saan osobno me naziva (što je velika čast) i kaže da dođem kada god želim. Pomislim si u sebi, ne želim nikad, ali znam da to nije moguće, lijepo se zahvalim i kažem da ću doći što prije.

Po svom dobrom starom običaju odabirem najgori mogući dan. Umorna se vraćam s posla, mrak je, kiša pljušti, hladno je. Dolazim tamo i malo se prerano počnem radovati da stari nije tu. Žene šivaju nekome nove jastuke i kažu da malo pričekam. Nisam uspjela ni sjesti, evo njega. I počinje izvlačiti moje perje. Jao zemljo otvori se!

Ošacuje stari moje perje i onako iskusno kaže: “Bit će nekih 16 jastuka.”
“Molim”, kažem ja, “što ću sa 16 jastuka?”

Istina da nas ima puno, ali što je previše, previše je. Na kraju pregovora nađemo se negdje na pola puta: 2 jorgana i 12 jastuka! Dogovoreno.

Tantalove muke po perju

Poslije pola sata ja polu-smrznuta, pokisla, ali presretna jer mi je auto prepun novih mirišljavih jastuka i jorgana, oprostim se od Deda-saana, poveće količine novca i onih vrata.

E tu se nastavlja moja muka. Trebam dovesti sve to doma, a kiša i dalje neumoljivo pljušti, spustio se još veći mrak, a ja ne vidim više voziti ni po danu, a kamoli po mraku. Ne uspijevam nikako do kraja odmrznuti zamagljene prozore, i na sve to, guši me to prekrasno novo perje. Nakon sat vremena Tantalovih muka po perju, ipak nekako uspijevam. Utrčim kod mame i vičem: “Otvori prozor!” Ubacim sve to perje kroz prozor i ponovno pokisnem po deseti jubilarni put toga dana. Jupi!

I nakon svega ovoga, ipak mi ne dođe da se udam, ali mi dođe da počnem rasprodavati naše obiteljsko blago i starine.

(P. S. Saan je inače naziv radionice)

Povezano: Priča o mojoj baki – Žena tužnih očiju i nedosanjanih snova

Autorica: Željka, čitateljica