Slušam ovih dana rasprave oko svega i svačega. Ponekad mi se čini da živimo u državi u kojoj vlada pravilo dajmo ljudima kruha i igara neka se zabavljaju.
I onda, kada se netko od te mase usudi upitati, pobuniti ili ne daj Bože izboriti za sebe bit će od te iste mase napadnut i zgažen. Eto takvi smo mi postali ljudi – sebični, samovoljni i naprasiti. Možda je tome tako jer većina nas pliva u močvari različitih poteškoća. U moru svakodnevnih obaveza susrećemo se s različitim problemima i ponekad velikim patnjama. To su oni trenuci koji nam izgledaju poput močvare beznađa, trenuci u kojima se osim nagomilane tuge i očaja ne vidi nitko i ništa. Kako dalje kad se nađete u takvoj situaciji?
U takvim situacijama često se prepuštamo očaju. Samosažaljenje je jedini kompas kojeg pojedinci koriste kako bi drugima verbalizirali svoju patnju. Ima ljudi koji su naučili nositi se sa svojom patnjom. Prošli su najgora moguća životna iskustva, ali dalje žive. Pitam se zašto? To su oni veliki, a nama tako strani ljudi koji svoju patnju nose kao svoj osobni križ i unatoč težini križa imaju otvorene ruke kako bi druge prihvatili kada posustanu. Oni su učili iz dana u dan da se trebaju okrenuti drugima ne dopuštajući da ih patnja slomi i odvoji od ostalih.
Oni znaju što je sloboda izbora u pravom smislu. Oni ne razmišljaju zašto im je život donio toliko boli, zašto se to njima dešava, zašto baš oni moraju nositi taj teret. Njihova su promišljanja drugačija. Usredotočeni su samo na jedno; na razmišljanje što mogu učiniti s tom patnjom. Mogu oplakivati sebe, biti depresivni, jalni na druge koji nemaju problema ili učiniti nešto za druge. Tako lakše podnose svoju osobnu patnju i gubitak.
Život nije nešto što se podrazumijeva, život je dar koji traži zahvalnost i širokogrudnost. Na žalost, u našem vremenu zahvalnost i širokogrudnost su postali sinonimi za naivne i glupe pojedince koje svijet naziva budalama.
Povezano: Jeste li u životnom balansu?
