Niste to znali??
Pa – DA! To je opće poznata činjenica da baš svatko danas može pisati kolumnu.
Kako to niste znali? Pa priča se po svakoj birtiji. A, vi ne hodate po birtijama? Onda, ‘ko vam je kriv.
Prava istina je da se ne priča po birtijama, nego na društvenim mrežama i putem raznih aplikacija za komunikaciju koje danas služe kao trač sredstvo našeg vremena.
Nije prošlo puno od kad sam se ja pojavila kao spisateljica i „kolumnistica“. Ovo pod navodnicima jer osobno smatram da kolumnistom nije lako postati i opstati, jer jako moraš birati riječi i način izražavanja. Ali, što pak ja znam, ja sam ionako ‘ko zna kako došla do te prilike.
To se priča. Ma zaboli me!
Jal
Važnije je tko to priča, a sad ću vam i to reći jer želite li ikada uspjeti u ovoj Lijepoj našoj morate se pripremiti na zaraznu bolest koja se zove „hrvatski jal“. Znam da ste se često s njom susretali, vjerojatnije češće kao oni jalni, nego oni na koje su jalni, ali da vam ne bi potonule baš sve lađe, ja sam se primila pera. Pazite ja, šuša!
Dakle, kao što znate, od malih nogu nas odgajaju da budemo dobri, poslušni, da pomažemo ljudima u nevolji i da ne budemo jalni drugima, već sretni zbog njih. Eto, ja valjda imam feler pa sam tako i ispala, ali i odgojila svoje dijete. Hoće li to njemu biti na pomoć ili će ga sputavati u životu, to ne znam, ali ja sam odradila kako mislim da treba biti. I onda, kad ste tako posložili kockice, mislite da i drugi tako misle, jer sigurno su i njih njihovi roditelji tako odgajali. To je pravi način!
Je, malo sutra!
Nisu ih tako odgajali, niti oni tako danas mogu odgajati svoju djecu. Možda su im govorili sve te lijepe stvari, ali sam sigurna da su djelovali drugačije, jer čime bi se inače ovakvo stanje moglo objasniti.
„Ak’ meni krava krepa, nek susedu krepaju sve”
Poznata je uzrečica u našem narodu „Ak’ meni krava krepa, nek susedu krepaju sve (ili dve – nisam sigurna i zaboli me), ili nek’ mu štala izgori po mogućnosti“. Možda malo predramatično zvuči, ali čuli ste to i nemojte se sad zgražati, križati i nazivati me antikristom i mrziteljicom Lijepe naše, jer ja to nisam. Ja sam ostala u toj istoj Lijepoj našoj i odlučila pokazati svima da se tu isto može nešto napraviti, da živimo u demokraciji i da smijemo reći što mislimo da je ispravno.
Ta blagodat demokracije i omogućila je jezicima da „tarlahaju“ i pljuju po drugima, jer eto, može se.
U mom skromnom postojanju od 42 godine NIKAD, ali NIKAD nisam čula da muški komentiraju uspjeh žene koja piše. Jer, ona piše, ne vlada njihovim životima i ne postavlja im uvjete i ultimatume tim svojim pisanjem. Njihov komentar je uglavnom u stilu:
– „Aha, super, nek piše, bar bu mužu dala mira“, istovremeno razmišljajući kako bi bilo zgodno da to njegova žena/djevojka isto radi i skine mu se s grbače analizom svake situacije u kojoj se nalazi.
Ili:
– „Piše? Jel’ o autima? Ne? Onda nek piše, ko joj brani.“
Ili ona:
– „Dok mene ne spominje, ne zanima me!“
I to je muški mozak. Jednostavan. Ne zanima ih kako je tamo neka šuša počela pisati, o kojim temama piše, ima li išta autobiografski u tim pisanjima, ima li što od tog pisanja, dal’ ju netko plaća ili možda ona nekom plaća da ta slova budu objavljena. Svejedno im je. Ne smeta im i gone po svome. Ako ih partnerice navuku na raspravu o tome, uglavnom će klimati da bi potvrdili njihovo mišljenje, jer ne žele svađu i raspravu oko nečeg što ih ne zanima.
Mi žene
Ali zato smo mi žene tu da sikćemo jedna na drugu i dok javno plješćemo toj istoj koja je našla muda i stala pred narod nesvjesna svega što to nosi sa sobom, u tajnim prostranstvima internata i aplikacija za komunikaciju bljujemo otrov po toj istoj jer je, pazi, ona iskočila iz mase i pokušava napraviti nešto od svog života. Pa da! Nju treba na lomaču! Ona je vještica, vara muža, ima 9 ljubavnika i šiba se ‘ko štuka na svakom ćošku, a istovremeno je iskompleksirana babetina koja ne zna što hoće od života!
Je, tako je to i nemojte misliti da nije. To je jal. Ništa više. I da, zarazan je. Ali i izlječiv! Recept je jednostavan: Nađi nešto što te čini sretnim i što dobro radiš, primi se samo toga, zaboravi na komentare i gazi sve dok ne pokažeš koliko si izvrstan u tome! Primi se posla, odmori prstiće od tipkanja i komentiranja tuđeg rada i pokaži što znaš! Ajde, da te vidim.
Nećeš? Pa naravno da nećeš. Uvijek je lakše sjedit uz čašu vina pokraj tuđeg bazena i pričati gluposti o onima koji su našli svoj put.
Volim Vas
Na kraju ću vam reći samo ovo. Ja vas volim, sve koje poznajem i one koje ću tek upoznati. Volim vas i trebam. Trebam vas da o vama mogu pisati, a vi se nesvjesno trudite biti temama mog medijskog prostora i ja sam vam na tome zahvalna. Samo nemojte nikad zaboraviti da vaša najbolja prijateljica ima možda neku drugu najbolju prijateljicu i da su „skrinšotovi“ danas jako popularan način prijenosa komunikacije.
Voli vas vaša „šuša“!
Foto: Bruce Mars, Pexels
