Znate kako stvari nekada krenu nizbrdo kada znaš da si pogriješio, a ne želiš priznati pogrešku. Nego se svim silama trudiš okriviti nekoga drugoga. No, nemaš koga.
U kuhinji si u tom trenutku samo ti, suprug i pile koje vapi za vatrogascima! Ne može se reći da je reš-pečeno. Ali, može se odglumiti i uvjeriti suprotnu stranu da tako mora biti. I moralo je biti da je zazvonio telefon, pa se na pile zaboravilo. Više ti nego suprug. Netko mora biti kriv. Najbolje da je ono krivo, pile što gori…
Nakon inspiracije i poetskih detalja, riječi i opisa prirode, izletiš van i samo gledaš da nestaneš. Tu ti je auto. Ispred kuće. Auto otključan. Nigdje nikoga. Sjedneš i ideš, uz dobru muziku da te malo opusti. I tako daleko, sve do prvoga zavoja…
Stop! Policija!
– O, majko moja mila! Baš si mene našao zaustaviti! Kako ću se posvađati s tobom. I što ću ti samo reći. Bolje da me nisi zaustavio. Pazi se. Danas nije moj dan!
– Dobar dan gospođo! Vi se negdje požurili. Znate li koje je ograničenje brzine na ovom dijelu ceste?
– Ja?! Nemam pojma. Ali, pazite, nisam ja kriva što god da sam napravila. Muzika je kriva. Ovaj je ritam ludilo. Hoćete i vi poslušati? Nemojte se sramiti, dođite bliže…
– Nisam vas ja zaustavio radi muzike, nego radi prekršaja. Molim vozačku i prometnu.
– Je li? Vozačku kažete! Pa još i prometnu! Zar nije jedno dosta?
– Znate li vi gospođo s kim pričate i kako se ponašate?
– Ja?! Pa znam. Kako ne bih znala. Vi ste službena osoba, a ja neslužbena. Vi možete mene kazniti, a ja vas ne mogu. Ali, znate što? Ja mogu kazniti pile! Ono je za sve krivo! Krivo je što nemam novčanik, vozačku, niti prometnu. Ne znam čiji sam auto uzela! Ovo nije moj auto!
– Ukrali ste auto!?
– Nisam čovječe ukrala auto! Ne kradem ja. Pa vidi me kako sam iskrena, poštena i govorim samo istinu.
– Izađite iz auta!
– Oh, ne mogu. Nisam spremna.
– Kako mislite da niste spremni?
– Ja sam izjurila iz kuće bez šminke. U ružnoj haljini. Gle, imam na njoj i jednu fleku. A frizure, majko mila. Nigdje! Nisam ni kosu stigla oprati! Kako mogu sada van? Vi ste krivi za sve! Za moj plač i za to što mi muž dolazi! E, kad on bude blizu, ja ću tada izaći i zagrlit ću vas!
– Ne! Ostanite sada u autu. Ne izlazite van!
– Vidi ti njega! Čas govori izađi, a čas budi u autu! Odlučite se više što moram napraviti!
– Bolje da vas nisam nikada zaustavio. Trebao sam vas pustiti pa šta bude, neka bude.
– Tako je! Pustiti me! I samo da znate, ja nisam kriva. Kako bi jadna mogla zapamtiti tolike znakove uz cestu. Vidim ih, ali začas zaboravim. Isto mi se i malo prije dogodilo. Doma sam ostavila pile koje gori. Muža koji viče! Uzela tuđi auto! Zaustavio si me ti! Zašto ne mogu bar na trenutak predahnuti? Vidi susjeda! Zašto je u mojem autu? Pa to nije moj muž!
– Izađite iz auta gospođo!
– Ja sam eto uzela susjedov auto! No, nisam niti za to kriva! Zašto nije auto zaključao? On je kriv! Koliko okrivljenih ima, a samo ćeš mene kazniti! Nije fer! Nije pošteno! Sve je krenulo nizbrdo, a ja ću ipak na kraju dana okriviti za sve, pile…
Povezano: Kako sam se ja zaljubio u Zvjezdanu!? (jedna od priča za šankom)
