Disciplina. Izabrala sam tu riječ da se njome bavim u ovoj objavi.

Moram reći da se ne mogu opisati kao disciplinirana.

Trebala bih biti, jer su profesori oličenje discipline (ja jesam profesor, onaj koji doduše nije dovoljno ustrajao da dulje radi u školi), a tome trebaju učiti i svoje učenike.

Sada kad je gotovo sva nastava online, izuzev manjih razreda osnovne škole i maturanata, još je manje discipline. Sve je olabavljeno, nema kontrole, nema većeg ustrajanja i napora da se nešto svlada. Okolnosti su takve. Onda je pitanje u kakve će odrasle ljude stasati mali i tinejdžeri. Bez čvrste ruke.

Imala sam dobre profesore. Sve bi bilo teže da nisam bila poslušna i da ih se nisam bojala. A tko se sada boji profesora? Ne uzima ih se ozbiljno i teže im je doprijeti do novih generacija, a ta disciplina sve je rjeđa.

Kao i u sportu, a pogotovo tamo, disciplina se uzdiže na pijedestal. Ona je kralj.

Kad je netko discipliniran, onda je i ozbiljan, ima planove kojih se drži, ima zacrtan put kojim ide kako bi stigao do svog cilja.

A ta disciplina je sada još važnija jer se od nas traži da se suzdržimo od bliskih kontakata s drugima, da negiramo svoju društvenu stranu i pomalo budemo otuđeni, sve da održimo zdravlje. Zato treba discipline.
Da zatomimo potrebu da nesmetano budemo s drugima.

Vrijeme to traži od nas. A mi moramo dokazati da smo dorasli zadatku.