Ne znam zapravo zašto sam je se sjetio upravo sada. Nešto me je podsjetilo. Tko bi znao. Bila je prelijepa. Božanstveno prelijepa. Znali smo se… onako.

Znao sam da osim što je prelijepa ima sjajan um i da je jako sposobna. Žena kojoj se diviš. U svakom pogledu. A znao sam i da je u vezi. S nekim… tipom. Dugo je nisam vidio. Zapravo sam i zaboravio na nju. Jednog mi se dana javila. Onako… Rekla je. Nakon uobičajenih riječi prešla je na stvar.

„Sviđaju mi se tvoje objave. Pratim te. Možeš li mi pomoći?“ Dogovorio sam razgovor s njom. Nisam imao pojma niti o čemu se radi. Kad smo se čuli, počela je govoriti. Radilo se o vezi u kojoj je bila. Više nije. „To je prošlost“. No, još ga uvijek ne može izbaciti iz glave. Misli o njemu, pita se zašto. Razmišlja je li moguće da se sve vrati na staro…

Nije bilo moguće, znala je i ona. On je navodno već nastavio sa životom. Nije se mogla pomiriti s tim.
Pitao sam je kako joj ja mogu pomoći. Pitao sam je želi li van iz toga. Rekla je da želi, no da ne zna kako.

Ja u „arsenalu“ imam dosta stvari koje mogu pomoći. Rekao sam joj koje su mogućnosti te što može učiniti sama. Nije me doživjela. Nastavila je pitati zašto joj je to napravio? Što on sada misli… Prestao sam govoriti. Nije bilo smisla.

Ona nikada nije izašla iz veze energetski

Fizički je morala jer nije ona o tome odlučivala. Ono što je željela je da smanji bol i patnju. Ne da izađe iz toga. Odgovorio sam na njeno pitanje. Rekao sam joj: „Ne mogu ti pomoći.“ Otišla je. Ipak je bila mrvicu bolje volje. Gledao sam kako odlazi u visokim čizmama koje su joj baš savršeno stajale. Znao sam da mnogi završe u ovoj slijepoj ulici. No, tad sam se upitao: „Zar i anđeli?”