Ove godine je baby boom. Izgleda da je prošla zima bila jako hladna, kad su se krajem prošle i početkom ove godine tolike bebe pojavile u životima ljudi oko mene.

Uglavnom su dečki koje sam upoznala kroz sport kao musave balavce koji bi vozili nabrijane aute došli u fazu očinstva. Prebrzo mi je prošlo to vrijeme od njihovih nabrijanih vožnji do inboxa punog fotki s bebicama. Odrasla sam s tim dečkima na ovaj ili onaj način, a danas su oni očevi. Većinom zbunjeni, ali ne pokazuju to. Ipak, oni su hranitelji, glave obitelji. Slatki su u tim svojim nastojanjima da ispadnu veliki, jaki i odgovorni u mojim očima, dok istovremeno znaju da ih znam u nekim drugim ulogama. Ali, ipak, ponosna sam na njih. Ja sam roditelj već 14 godina i sjećam se kroz što sada prolaze, pa sam puna savjeta i pametnih izreka…

Evo priče

Jedno lijeno poslijepodne u uredu… mislim da je bio petak. Zvoni fiksni telefon i prepade me jer sam i zaboravila da ga imam. Sva komunikacija mi se svodi na mobitel i mail. Ovaj fiksni već ima prst prašine na sebi od nekorištenja… a o fax uređaju da i ne pričam. Javim se na poznati broj.

On: Bok, ja sam. Smetam?

Ja: Ma ne, evo čekam 4 sata da idem doma. Kak’ si? Kako ti mogu pomoći?

On: Pa evo ok sam. Čekam. Ženi je termin za dva dana, otvorila se pa čekam poziv.

Ja: Kaj već? O, baš je proletilo! Jeste se naspavali? Ste spremni? Torba za rodilište u autu?

On: Svi mi postavljaju ta pitanja…da da, sve je spremno, a naspavali se valjda jesmo.

Ja: Majstore, što se spavali, spavali ste. Sad nema spavanja dok se ne iseli iz kuće, a ne garantiram da ćete i tada spavati…znaš ono društvo, snaha… i tome slične situacije… No neću te plašiti sad… stignem. Za sad je najvažnije da porod prođe kako treba, da ti ne padneš u nesvijest ako ćeš biti s njom na porodu i da joj ne daš da pere prozore i liže kuću čim dođe iz bolnice… Mi smo ti poremećene po tom pitanju, samo da znaš. E da.. i na porodu, kad krene trud, makni joj se iz dosega. Ja sam doktoru ruku strgala… Samo kažem…

On: Ma nisi…

Uglavnom pričala sam ja njemu još cca 15 minuta dogodovština koje smo mi prošli, kako smo to podnijeli i kako nam sad fale ti dani, jer „mala djeca, mala briga – velika djeca, velika briga“. Nakon mog monologa, rekao je tiho: „Baš ti hvala…mogla si dozirati to…“

Moj odgovor je bio: „E da sam ja imala nekog da mi kaže sve ovo što ja tebi sad govorim, bilo bi mi lakše.“

Nekoliko dana nakon toga, čula sam da je još jedan od mojih „nabrijanih klinaca“ postao tata. I ovaj put – dečko. I naravno da sam ja imala nešto reći o tome, da sam ponovila priču od prije i završila s istom rečenicom: „E da sam ja imala nekog da mi kaže sve ovo što ja tebi sad govorim, bilo bi mi lakše.“

Ovaj puta sam nadodala i: „Vidjet ćeš kako će ti se presložiti prioriteti kad te to maleno biće svojom ručicom primi za ruku. Bit će to mješavina ljubavi, sreće i ogromne količine straha zbog odgovornosti koju sada imaš. Na tebi je da od tog malog bića napraviš čovjeka, a ja vjerujem da ćeš ti to znati i moći.“ Njegova reakcije je bila blago odmahivanje rukom, jer smo u tom trenu bili na kavi pa sam mu i na faci vidjela da je samo fin. U tom trenu, beba i žena su bile doma svega par dana i sigurna sam da se nije usudio prići. Njegov kum koji je postao tata prije 7 mjeseci, isto jedan od mojih „nabrijanih klinaca“ koji inače i dalje voli glumiti facu, priznao je da sam u pravu. Pobjeda!

Sinoć stiže poruka od ovog drugog novopečenog što je samo odmahnuo rukom:
„Ispričaj se mužu u moje ime što ti tako kasno šaljem poruku no jednostavno sam morao. Potpuno si bila u pravu kad si rekla da kad nešto takvo osjetiš sve ostalo postane manje bitno. To se sad desilo. Presretan sam.“

Uz poruku je bila slika njega i njegovog mališana kako se dodiruju nosićima i komuniciraju. Na slici je bila ljubav. Ta slika je od danas u mom mobitelu uz njegov kontakt.

I tak…opet sam bila u pravu. Ali, kad malo bolje razmislim, imala sam ja puno ljudi koji su mi u trudnoći govorili da se naspavam, da će mi se život preokrenuti, da će mi se prioriteti presložiti kad to malo čudo dođe. Ali, nisam ih čula. Nisam ni mogla čuti ni shvatiti jer ih nisam razumjela. A nisam razumjela, zato što nisam nikad do tada imala tu emociju. Ali onog časa kad su mi na prsa stavili moju buhtlicu, kad me onakav plav kao Štrumf, ljut i zbunjen pogledao, primio za palac i zaurlao k’o neman, otvorila se nova vreća prepuna nekih novih emocija koje ja do tada nisam poznavala.

I za kraj samo upozorenje.

Ja ću i dalje postavljati ista pitanja, plašiti i nasmijavati vas svojim iskustvima, jer ja sam jednostavno takva. Vreća puna emocija.

Voli vas vaša… Nevena.