Nedavno sam u šetnji u izlogu jedne lokalne knjižare vidjela knjigu istoimenog naziva kao i ova kolumna, uz napomenu da je knjiga proglašena “best sellerom”. Super. Nisam ju kupila jer naravno da imam svoju teoriju na tu temu.
Dakle, kažu da je to pravilo „jednostavna i moćna metoda s pomoću koje ćete prestati s odgađanjem, pokrenuti se i promijeniti svoj život“. Ljudi u mojoj okolini tu metodu uglavnom koriste u slučaju kad im hrana padne na pod, pa onda ako ju podignu u roku pet sekundi, puhnu u nju, ta hrana je opet jestiva. Navodno. Osim paštete ili pekmeza na kruhu… oni obavezno padnu na namazanu stranu na pod. Tu ni sekunda ne pomaže, a kamoli tih 5.
No šalu na stranu, ako je to ikako moguće ovih dana u mojoj glavi, imam i ja pravilo 5 sekundi.
Evo vam situacija
U centru Velike Gorice, grada u kojem živim, u poslijepodnevnim satima je teško naći parkirno mjesto oko pošte. Zašto? Pa zato što svi s posla jurimo u isto vrijeme poslati poštu, platiti račune ili preuzeti pošiljke koje smo nadobudno kupili putem online kineskih šopova naivno vjerujući da kupujemo pravu stvar za malo novaca. Nikad se neću opametiti. Nikad!
Ok, i tako kružeći kao lešinar oko pošte i okolnih zgrada, tražeći parkirno mjesto koje se po mogućnosti ne plaća, ugledam kako postoji opravdana bojazan da bi jedan deda sa šeširom na glavi, koji ulazi u svoj crveni Renault 4, možda mogao osloboditi mjesto koje bi meni odgovaralo. I tako, doletim ja do tog mjesta brzinom, koju smo ono živinu spomenuli ranije, a da – lešinara, i stanem tako da deda može ispeljati kamion s prikolicom bez da mu ja smetam, ali ne. Deda mi maše rukom da se pomaknem, jer on nemre proći. I ja izađem iz auta i pokazujem mu koliko prostora ima, ali ne, one nemre proći! ‘Ebeni Coca Cola kamion bi prošao tuda, i to pun, ali on nemre. Ok deda. Respektiram godine i sigurnost. Duboko udahnem, nabrojim do pet kako mu ne bi pokazala prst (ipak sam ja fino odgojena), uđem u auto i krenem dalje jer se iza mene već uhvatila kolona drugih lešinara s istom nakanom. Pogledam u retrovizor. Deda je izašao, a na moje mjesto se uparkirao neki p.zdek koji je tek dobio vozačku. Diši, Nena, diši.
Vozim dalje i ugledam 2 mjesta taman pokraj pošte. Brzo upalim žmigavac, ali ispred mene uleti lik s nekim velikim autom i frajerski se parkira tako da kraj njega ni Smart ne bi stao. Možda motor ili bicikl… Ok, Neno, diši, ti si dama, broji do 5. Idemo…polako…1,2,3 .ebemu đubre bahato, 4, 5…. idi dalje. I tak, sparkiram se na najskuplje mjesto u gradu, prva zona 8 kn/sat. Platim mobitelom. Ok. Sad imam sat vremena da sve obavim.
Uđem u poštu, a tamo kaos. Pa naravno da je kaos kad su svi penzići odlučili doći platiti račune jer im je valuta baš danas! Ne znam što su čekali cijeli dan! Recimo, prije podne je pošta prazna! O suzo kreni, moždani udri me, već je 5 sati a još ni pesa prošetala nisam. Uzmem broj na brojomatu. Na listiću piše C128 – Broj osoba ispred Vas: 34.
Ok. Da za svakog treba bar minuta, ima 8 šaltera, 3 rade, imam 15 minuta lufta da skoknem do mesnice. Uzjurim se ulicom i dođem u mesnicu. Razveseli me činjenica što radi Rosali i znam da bum dobila pravo meso. Pogledam ju bolje, a ona kima glavom. Neš ne štima.
– Stara, nebu dobro danas. Južina je. Nebu dobro. Kaj trebaš?
– Mljevenog pol kile i požuri pliz, u redu sam u pošti!
– Ha? Kakvoj pošti?
– Ma zaboravi. Daj meso i gibam.
– Evo draga, 38 kn.
Dajem joj karticu, jer ne znam koliko će me koštati poštarina, a ona odgovara:
– POS mi ne radi, samo keš!
– Paaas mater, nemam keša! – polucvileći progovaram.
– Aj dobro, pišem te. Donesi drugi put!
– Rosali hvala ti, zakon si!
Noseći vrećicu s mesom, torbu u kojoj mi fali samo mladih majmuna, papirnatu vrećicu s poštom koju trebam poslati, ulijećem u poštu. Na displeju piše C129. Ma ovo je skrivena kamera i mene neko trenira od kad sam prišla pošti!
U međuvremenu su proradili svi šalteri jer se neka sugrađanka pobunila i napravila dreku, a ja eto izvisila po običaju.
Suza je sama krenula, psovke za njima. Redala sam svima: i penzićima i POS-u i južini i Kinezima i profesorici iz povijesti što me nije rušila u trećem razredu, možda bi danas bila pametnija… i tak.
Probala sam disati i brojati do 5, ali jok. Ovo je bila kap koja je prelila čašu. Pukla sam.
Srećom moju dramu je vidjela ljubazna teta na šalteru na kojem nije bilo nikoga i pozvala me da dođem. Obavile smo sve za manje od 2 minute i ostalo mi je 40 kn. Odnijela sam ih Rositi i pokunjena došla do auta. Na šajbi je za brisač bila zataknuta dnevna parkirna karta – 80 kn, obzirom da sam ja u onoj nervozi platila parking za 1. zonu u Zagrebu, a ne Velikoj Gorici.
I tako. A kome ste vi danas brojali do 5?
Meni ni brojanje do 10 ne bi pomoglo da si dan pojednostavim ili da prestanem psovati u javnosti. Ali, kažu da su ljudi koji psuju inteligentni i najbolji prijatelji. Jesu li stvarno? Nemam pojma, ali možda to piše u onoj knjizi s početka ove priče, iako sumnjam. Ako ju pročitate, obavezno mi javite ima li nade za mene po toj knjizi. Hvala!
Voli vas vaša „brojala ti ne brojala“ Nevena.
